Дневни лист „Политика“ објављује одломке из књиге „Зашто Србија а не Европска унија“ у којој Војислав Коштуница одговара на питања чланова Фонда Слободан Јовановић: Милета Савића, Слободана Самарџића и Александра Никитовића
ЦИЉ ЈЕ ДА БУДЕМО СВОЈИ
Верујем да за Србију најбоље решење представља политичка и војна неутралност. Неутралност није конфронтација са било киме, већ напротив, представља сарадњу са свима и Србија у тој сарадњи остаје што више слободна и своја. Активна политичка неутралност омогућава Србији да има развијену економску сарадњу са Европском унијом и САД, а да истовремено не потпадне под њихово старатељство. Исто тако, неутралност омогућава да са Русијом имамо најбоље и пријатељске везе и представља гаранцију да се Србија никада неће сврставати у било који савез против Русије. Политичка и војна неутралност је добрим делом утемељена у нашој историји и традицији и представља мудро постављање у међународним односима, које би могло да нам отвори сва врата и не затвори ниједна. Не кажем да је лако остварити овај циљ, не кажем ни да ће нам са остваривањем овог циља преко ноћи потећи мед и млеко, али сам на основу политичког искуства које није мало, уверен да је то најбољи пут којим би Србија требало да иде.
Вреди се борити за ове велике политичке циљеве без обзира на које ћемо све тешкоће због тога наићи. Није довољно бити само за демократију, за правну државу и развијену привреду. Потребно је и да Србија буде слободна, да самостално одлучује, да нам свакодневно не шаљу споља извештаје са условима које морамо да испунимо, а да се при томе већина тих услова не испоставља другим земљама. Достојанство и слобода Србије су вредности које надилазе већ општеприхваћене норме да будемо демократска и добро уређена држава. Поред демократског и правног уређења земље, пред нама стоји још један виши циљ, а то је да будемо своји, да развијамо свој идентитет, своју националну културу, своју традицију. То најбоље можемо да постигнемо ако Србија постане политички и војно неутрална земља.
Не треба да бежимо од поређења са другим народима и другим државама. Нисмо од јуче, нити нам је држава од јуче. Нисмо толико мали, нити има места за толике комплексе ниже вредности. Требало би да размишљамо о томе и да храбрије и одлучније политички деламо и да имамо довољно самопоштовања и историјске свести о сопственој снази. За нас је најважније питање да ли ћемо се као народ и држава изборити да сами одлучујемо о својој судбини или ће о нама и нашој будућности одлучивати други, што је, на жалост, био случај од краја Другог светског рата. Не треба да се самозаваравамо како би глас Србије у НАТО-у или глас Србије у ЕУ као њихове чланице био равноправан. Зна се ко и како одлучује и у НАТО-у и ЕУ. Однос Брисела и Вашингтона према Србији учи нас да једино као политички и војно неутрална држава можемо да сами одлучујемо и бринемо о свом достојанству и националним интересима.
Били сте против Брозовог режима, против Милошевићевог режима, па против приступања Србије НАТО-у, и против приступања ЕУ. Изабрали сте да идете тежим путем, а вероватно сте могли да направите друкчију, свакако успешнију каријеру да сте прихватили да будете уз ове велике центре моћи.
Као и сваки човек нисам изабрао свој пут зато што је тежи, него зато што једино могу да идем оним путем на који ме упућују моја уверења и вредности до којих држим, као и обавеза која проистиче из тога што припадам српском народу. Јер, можда бих, да сам рођен у неком другом народу и држави, на основу вредности и интереса тог народа, сматрао да је НАТО или ЕУ добро решење. Оно што је рецимо добро за Данску не мора да значи да је добро и за Србију, и обрнуто. Народи и државе имају своје посебне интересе и своје посебне вредности и традиције. Моје је уверење било да Брозов режим није у интересу српског народа, што не значи да тај режим није био у интересу неких других народа у бившој Југославији.
Једно је извесно, све што сам радио, радио сам из уверења, без обзира на то што се показује да је то био тежи пут. Ништа ми не значи што би друкчији пут био лакши ако није сагласан са мојим погледом и политиком на који начин би требало уредити Србију као државу. А што се тиче каријере, незамисливо ми је да себе видим било у Брозовом, било у Милошевићевом режиму, било као заступника евроатлантске политике и циљева у Србији. Србију, њену историју, њену традицију, њену културу, видим на сасвим другачији начин и то ме опредељује да идем путем који сам изабрао.
