БАТА ЈОВАНОВИЋ

СРБИЈА И РУСКА ГЕОСТРАТЕГИЈА

Увек када дође до неког сусрета на високом нивоу између Србије и Русије, из овдашњег евро-атланског лобија обавезно се чује оцена да Србија постаје руска губернија. Када Весли Кларк, Медлин Олбрајт и Вилијем Вокер, аутори злочиначког бомбардовања и отимања територије Србије, отворено траже да њихове компаније експлоатишу природне  ресурсе на КиМ, исти лобисти то третирају као обичну вест из привредне хронике. Противници приближавања и јачања сарадње Србије са Русијом причу о губернији најчешће замењују и контратезом да су Балкан и Србија  за Москву неважни, крајња периферија и да су евро-атланске интеграције за Београд једино исходиште. Колико је тачна ова теза која се упорно понавља годинама?

РУСКА  ГЕОСТАРТЕШКА  ПОЛИТИКА

После периода Горбачов-Јељцин у коме је стратегија и политика бившег СССР буквално разбијена у комаде, од дипломатије, оружаних снага до технолошког и индустријског потенцијала земље,  у последњих 12 година Путин је полако али упорно почео да саставља комаде огледала у коме се види почетак нове снажне и просперитетне Русије. Преломни тренутак је био 2008. године када је Запад помоћу грузијског  Сакашвилијевог режма приредио “ пробу стабилности “ за нову руску политику. Повод је био покољ цивила у Јужној Осетији и тада се Русија није ангажовала само против Сакашвилија већ практично против  НАТО пакта.  Из тог кратког рата, Русија је изашла са новим статусом и није показала само убојитост свог наоружања већ је стекла нови међународни легитимет велике силе.

Следеће искушење је било  “арапско пролеће“. После озбиљног промашаја у случају Либије када је Русија дозволила да се у Савету безбедности усвоји резолуцију о забрани лета и омогући  НАТО-у  да ваздушним ударима порази Гадафијеве снаге,  и као у случају КиМ,  доведе побуњенике на власт. У случају Сирије, Русија није поновила исту грешку. Сви ови случајеви само су делови борбе за стратешке просторе у којој предњачи Запад руковођен интересом  за освајање природних ресурса. Идеолошки ова политика је изложена у доктрини у документу “Стратегија  националне безбедности САД у 21  веку “ који је Конгрес усвојио 2000. године. Окосница те политике је теза о светској власти над  читавом планетом и спречавању да се појави центар моћи који би угрозио монопол САД, тачније њених и осталих западних глобалних корпорација.  С тим у вези, Владимир Путин у свом тексту у “Росијској газети“ објављеном фебруара  2012 г. пише: “Процеси глобалне трансформације који су у току у себи крију различите, често невидљиве ризике. У условима светских економских потреса, увек постоји искушење да се сопствени проблеми решавају на туђ рачун, па и путем примене силе. Не чуди зато да се чују гласови како се, тобож, национални  суверенитет не сме простирати на ресурсе  од планетарног значаја. Када је Русија у питању, не смемо дозволити, чак ни хипотетично, да неко падне у искушење и испроба границе наше суверености “.

Из овако формулисаног Путиновог става, произашли су планови  о досада невиђеном програму развоја оружаних снага Русије у који ће у народној деценији бити уложено око 23 трилиона долара.

ГЕОПОЛИТИЧКИ  ВЕКТОРИ

У овом тренутку главни вектор руске геостратегије је простор Евроазије, односно стварања Евроазијске уније чији темељ у првој етапи чине Русија,  Белорусија  и Казахстан. Шири прстен овог  вектора је Шангајска организација за сарадњу чији су чланови Кина, Индија, Иран,  а  чланство имају и Авганистан и Пакистан.

Евроазијска унија је почела као безцарински савез и има улогу да створи заједничко тржиште и отвори економске интеграционе процесе на постсовјетском простору. Догађаји узроковани политиком Запада условили су међутим да унија пређе и на војни терен па је одлучено да већ наредне године три земље уједине националне ПВО системе. Разлог за то је постављање антиракетног штита НАТО у Румунији, као и наставак “обојених“ или интернет револуција које иницирају САД и примичу се границама Русије.

БАЛКАН

Одлазак руских трупа са Косова после  Кумановског споразума 1999г. за евроатлантисте и даље је крунски доказ да су Балкан и Србија за Москву неважна и крајње периферна геостратешка област. Ако је то било тако пре више од једне деценије, Путинова политика је у великој мери променила ту слику.  Реализација пројекта “Јужни ток “ свакако ће пратити и нови геостратешки вектор као искорак у енергетској политици Москве који нема само економски већ и стратешки значај у односима са балканским земљама.

С обзиром да су све државе кроз које пролази “Јужни ток“ чланице НАТО пакта, положај Србије као војно неутралне земље за Москву добија знатно већу тежину. Пример за то како Русија гледа на партнере у енергетској политици су три прибалтичке државе – Литванија, Естонија и Летонија. По њиховом уласку у НАТО, пакт све три државе  се нашao пред “енергетским зидом“, односно биле су одсечене од испоруке руских енергената. Године 2008. Путин је изјавио да  “земље прибалтика имају право да уђу у НАТО “,  али је додао да такав избор мора да их суочи са правом Русије на сопствену енергетску политику.

Јужни ток је база јачег економског повезивања Србије и Русије, а у току изградње и после ње следи и финансијски део који подразумева долазак руских банака и инвеститора  који наравно морају имати нормалне услове који су пожељни за сваког ко улаже свој новац у неку земљу. Ту је, свакако, и војна сарадња која је до сада била на минимуму,  а на дипломатском плану познато је да без Русије и њене позиције у Савету безбедности Србија не би имала никакве шансе за одбрану суверинитета над КиМ, као и Република Српска да очува самосталну позицију коју јој у БиХ омогућава Дејтонски споразум.

КОСОВО  И МЕТОХИЈА

Став Русије у вези са КиМ до сада је био да прати потезе српских власти и подржава чак и оно што су те власти чиниле на штету интереса Србије, као што је изгласавање резолуције УН из септембра 2010 г., којом се преговори са Приштином воде посредством Брисела а не УН. Званично,

Москва никада није критиковала политику бивших власти али се од нове владе сигурно очекује и нова платформа о КиМ, која би омогућила  шири простор за деловање руске дипломатије, што је уочи разговора Путин-Николић наговестио руски амбасадор Конузин. Незванично, руски аналитичари сматрају да притисак на линији Брисел–Вашингтон  на Србију не оставља више могућност коју је имала прошла власт да “имитира национално–државотворну политику “, или,  да је ограничи на полумере. Нова власт мора да реши суштинску недоумицу.  Или ће да крене у промене и направи отклон од политике да Европа  нема алтернативу,  или ће да се “уклопи “ у систем какав је та политика већ произвела. Русија, свакако, има и интерес и добро вољу да помогне Србији али у кључном националном питању какво је КиМ, како је истакао један руски коментатор, „Србија не може предуго да седи на две столице“.

ПОДЕЛИТЕ СА ОСТАЛИМА:
  • Print
  • Digg
  • Sphinn
  • del.icio.us
  • Facebook
  • Mixx
  • Google Bookmarks
  • Blogplay
  • email
  • FriendFeed
  • LinkedIn
  • Live
  • MySpace
  • PDF
  • Ping.fm
  • Reddit
  • RSS
  • StumbleUpon
  • Technorati
  • Tumblr
  • Twitter
 
 

ОСТАЛЕ АКТУЕЛНОСТИ