Какве су шансе да са табли испред представника Косова на састанцима регионалних организација ускоро нестану фусноте УНМИК или Резолуција 1244? Судећи по разговорима српских и америчких званичника Тадића и Клинтонове, као и Стефановића и Рикера шансе су веома велике, јер је од стране Вашингтона јасно поручено да би тренуто „фокус Србије требало да буде на непосредном циљу, а то је обезбеђивање статуса кандидата за чланство у ЕУ, за шта је неопходно да Србија прихвати решење које ће уклонити 1244 са табле Косова. Американци нису желели чак ни да се осврну на Тадићев план о четири тачке, јер „не треба поново отварати питања која су решена“ и саветовали да се, уколико жели кандидатуру, Србија усресреди на испуњавање услова формулисаних у Бриселу 9. децембра од којих је у овом тренутку очигледно најважније представљање Косова у регионалним организацијама.
АСИМЕТРИЧНО ПРЕДСТАВЉАЊЕ
У овом тренутку изгледа да би Запад био задовољан уклањањем резолуције 1244 у симболичном представљању Косова, а да би асиметричност на којој инсистира Београд као компромис биле понуђене бесмислене фусноте на којима би испод Косово стајало „без прејудицирања статуса“ или „у вези са статусом нема сагласности међу државама“.
Досадашњи став власти у Београду је био да Косово не сме да се изједначи са сувереним државама и да мора бити представљено „на начин који садржи Резолуцију 1244“. После одбијања кандидатуре Борис Тадић је тврдио да је од Београда тражено да се одрекне Резолуције 1244, правдајући тако неуспех своје европске политике, али и Немци и Американци кажу да то није тачно. „Нико од Београда не тражи да одустане од Резолуције 1244“ (немачки амбасадор Волфрам Мас) и „нико не тражи од Србије да одустане од своје привржености Резолуцији 1244 и то савршено добро знају српски преговарачи“ (Филип Рикер, заменик помоћника државног секретара САД). Очигледно, игра се на сличан начин као и са признавањем Косова. Запад у овом тренутку не тражи формално признање (успостављање дипломатских односа) као ни суспензију Резолуције 1244 у Савету безбедности УН, али од Београда тражи да кроз добросуседске односе и преговоре о тзв. техничким питањима учврсти независност Косова методом корак по корак (успостављање државне границе, наметање личних докумената, катастра, признавање диплома), што је све уговорено у досадашњим преговорима, да би уследило инсталирање албанских институција на целој територији покрајине). У овом тренутку изгледа да би Запад био задовољан уклањањем резолуције 1244 у симболичном представљању Косова, а да би асиметричност на којој инсистира Београд као компромис биле понуђене бесмислене фусноте на којима би испод Косово стајало „без прејудицирања статуса“ или „у вези са статусом нема сагласности међу државама“. Може да пише било шта, само не Резолуција 1244 или УНМИК. Ако Београд прихвати ове предлоге после ЦЕФТЕ, где је Косово до сада било представљено као УНМИК који је у име Косова и потписао оснивачки акт ове регионалне организације, од Србије ће се тражити сагласност за многе друге МО за које није неопходно чланство у Уједињеним нацијама, као што су Савет Европе и ОЕБС. Пријем у овим организацијама мора бити једногласан, што би сигурно било постигнуто ако се сагласи Србија, без обзира што пет земаља чланица ЕУ не признаје Косово. Следила би Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), Интерпол, Европол и низ спортских организација МОК (Међународни олимпијски комитет), ФИФА (Светска фудбалска организација), ФИБА (Кошаркашка организација), итд. Дакле, Резолуција 1244 би остала на снази, али би пристанком Србије Косово ушло у систем МО као један од важнијих атрибута државности. О крајњој судбини Резолуције, Американци очекују да ће се у будућности договорити са Русијом, која има став да ће штитити интересе Србије све док она сама то чини.
НЕФОРМАЛНИ УСЛОВИ
Ангела Меркел јавно изнела захтев да Београд укине тзв. паралелне институције на северу Косова уз тврдњу да је председник Тадић одавно упознат са тиме.
Представљањем Косова и МО уз сагласност Србије долази се на терен неформалних услова везаних за европски пут који је трасиран успостављањем добросуседских односа. Постојање услова који нису усаглашени у органима ЕУ обелодањено је крајем августа прошле године, када је Ангела Меркел јавно изнела захтев да Београд укине тзв. паралелне институције на северу Косова уз тврдњу да је председник Тадић одавно упознат са тиме. Тај захтев није формално ушао у три тачке као услов за кандидатуру 9. децембра, али и у Бриселу и у Вашингтону захтевају да се демонтирају општине на северу и уведу у косовски систем, за који Рикер каже да веома добро функционише јужно од Ибра, где су се „Срби успешно интегрисали у складу са Ахтисаријевим планом“, који је уграђен у Устав Косова. У том смислу, француски амбасадор критикује власти у Приштини зашто брже не спроводе интеграцију севера у складу са Ахтисаријевим планом, који представља „најбољи оквир за остварење интереса српске заједнице“. У корпусу неформалних услова, чија листа може бити неограничена, је и тзв. „неометање косовске државности“. Типичан пример за то је планирани референдум, јер би изјашњавање грађана за неприхватање косовских институција представљало озбиљан политички проблем за Приштину, јер референдумска воља чини брану за насилну интеграцију, а за Београд то што би подршка „ометању косовске независности“ могла бити искоришћено за ново одлагање одлуке о кандидатури. На крају треба, међутим, очекивати да ће се ова етапа преговора Београда и Приштине завршити још једним споразумом Стефановић – Тахири, који „свако може тумачити како то њему одговара“. Стефановић да је очувана асиметричност представљања Косова у МО и „приврженост Резолуцији 1244“, а Тахири да је коначно нестала ознака која упућује да је Косово протекторат, а не суверена држава. Уз примену осталих споразума, о слободи кретања, ИБМ граници, Тадић би могао да рачуна да уочи расписивање избора слично као и претходни пут са ССП-ом, добије кандидатуру као кључни изборни адут. Запад би то могао да приушти Тадићу јер је кандидатура веома мала цена у погледу обавеза према Србији, а са друге стране представља гарант да ће и следећа влада остати у европским интеграционим токовима, односно, под пуном контролом ЕУ, Вашингтона и НАТО.
