Дневни лист „Политика“ објављује одломке из књиге „Зашто Србија а не Европска унија“ у којој Војислав Коштуница одговара на питања чланова Фонда Слободан Јовановић: Милета Савића, Слободана Самарџића и Александра Никитовића
ПУТ НЕУТРАЛНОСТИ
Стиче се утисак да је и данашњим постмодернистима, као и комунистима некада, циљ нестајање саме државе.
Да, данас се намеће питање не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима? Поставља се питање шта је смисао и права мера људских слобода. Тешко је не сетити се поруке и опомене Едмунда Берка да тај смисао слободе лежи у повезивању склоности да се сачува и способности да се унапреди, док је све остало једноставно у замисли, а опасно у остварењу.
Видели смо како постмодерни систем међународних организација и држава, када је то целисходно, релативизује или игнорише не само суверенитет и правни поредак појединих држава, које нису ушле у нову постмодерну фазу, већ игнорише и важећи међународноправни поредак у његовим темељним начелима. Ми смо то најбоље осетили на сопственој кожи: агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН као опште међународне организације. На озбиљне приговоре који су изнети у демократској јавности земаља које су учествовале у бомбардовању Србије да се парламенти тих земаља нису изјаснили о употреби војне силе, одговорено је постмодерним аргументом да те државе нису у рату jер, рат је водио НАТО као наднационални војни савез, а не његове државе чланице.
Можда је то и прави тренутак да приведемо крају наш разговор, који је несумњиво имао једну нит, водећу тему на коју смо се стално враћали. Главни циљ овог разговора који смо водили био је да одговоримо на питања: Зашто Србија а не Европска унија, и зашто Србија а не НАТО? Мислим да све што је речено и посебно наше искуство више него јасно говори зашто наш избор и наш пут треба да буде политичка и војна и неутралност Србије.
Хоћете ли успети у Вашој политици да за Србију изборите место политичке и војне неутралности?
Велика је идеја и значајан циљ да Србија за себе избори место политичке и војне неутралности на европској и укупној међународној карти света. Захваљајући пре свега нашој политици Србија је војно неутрална. И поред свих искушења и свих проблема полако се стиче једна традиција војне неутралности Србије. Није пет година мало времена, сви се већ полако навикавају да смо војно неутрални. Наравно, треба се свим силама борити да се сачува војна неутралност јер, као што сам већ објаснио, не постоји ниједан ваљан разлог зашто би Србија требало да приступи НАТО пакту. Нама предстоји и посао да сагласно трајној војној неутралности домислимо каква војска треба Србији, и да сагласно војној неутралности разрадимо Стратегију националне безбедности и Стратегију одбране. Сви добро знамо да српски војник представља посебну историјску снагу и вредност српске државе и српског народа.
Много ће теже бити да се изборимо и за политичку неутралност Србије. Пре свега и због тога што би политичка неутралност учврстила војну неутралност Србије. Постојаће велики притисци Брисела и Вашингтона да се спречи политичка неутралност Србије. Уосталом, и сама ЕУ је део војног савеза којим командују Сједињене Државе. На једној међународној конференцији одржаној пре нешто више од годину дана у Београду, један страни дипломата је без околишења објаснио да ЕУ није само заједница заснована на трговинским везама и да је логично да чланица ЕУ буде и чланица НАТО-а. Он је при томе и додао да зато није питање да ли Србија треба да постане чланица НАТО-а, већ када. Зашто би Србија била политички неутрална, односно самостална и суверена држава, када је за ЕУ и САД неупоредиво боље да врше надзор над Србијом и да непрестано постављају нове и нове услове које треба да испуњавамо? А чим су Брисел и Вашингтон против политичке и војне неутралности Србије то одмах за собом повлачи да су против неутралности и сви они у земљи којима је Запад светионик и једини прави путоказ. Дакле, немам никакву дилему колико је тежак циљ за који се боримо.
Да би се једна политика остварила потребно је да се испуне многи услови, а неки од тих услова не зависе у потпуности од нас. У сваком случају први и најважнији услов је да народ својом вољом на изборима прихвати политику неутралности. Просто је потребно окупљање за политичку и војну неутралност Србије и Демократска странка Србије ће све што је у њеној моћи учинити да на изборима задобије поверење грађана да је ова политика у најбољем интересу земље. Ако је у овом тренутку сазрела идеја о политичкој неутралности, народ ће је и подржати на изборима. С друге стране, ако на овим изборима не победи политика неутралности то је знак да за ову политику још није дошло њено право време и да се треба стрпљиво борити и чекати прави тренутак.
