„Није Србија променила однос према Европској  унији, већ Брисел према Србији. ЕУ је злоупотребила поверење Србије, јер да је одмах рекла да у своје чланство жели Србију без Косова, не би могли да говоримо о злоупотреби. Зато народ сада другим очима гледа на ЕУ. Од Србије се тражи да плати чланство у Европској унији територијом, ценом коју до сада није платила ниједна земља“, рекао је Коштуница.

Коштуница је објаснио да Србија треба да прогласи политичку неутралност, јер је интеграција у Европску унију могућа само кроз „дезинтеграцију Србије“. Због чланства, Србију притискају и да се одрекне војне неутралности, како би пре уласка у ЕУ Србија прво ушла у НАТО. Свих дванаест држава које су после 2004. ушле у ЕУ прво су морале да уђу у НАТО, тако да на Западу се не поставља питање да ли ће Србија ући у НАТО, него када ће ући, нагласио је Коштуница.

Он је навео и да је Устав правна баријера „отимању Косова од Србије“.
„Косово  није само територијално питање, већ је и вертикала нашег народа, али и важно економско питање. Док је Устав Србије на снази нема ништа од независности Косова“, нагласио је Коштуница.

На промоцији књиге у препуној сали позоришта у Сремској Митровици поред аутора књиге, говорили су и  др Ненад Поповић, потпредседник ДСС, проф. др Александар Илић и проф. др Мирјана Стефановски.

-ВИКИЛИКС , ТАЈНЕ БЕОГРАДСКИХ ДЕПЕША-

На трибини ће говорити :

Слободан Рељић, Душан Ковачев, Милош Јовановић и аутор књиге Никола Врзић.

И само реафирмисање потребе за државном самосталношћу и одбраном државног суверенитета и интегритета, као што то ради Коштуница, проглашава се за политички радикализам, чак екстремизам. Зашто?

Већ у наслову књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“ изнет је јасан и недвосмислен политички став да је данас за Србију питање свих питања она сама, тј. питање како би Србија требало и може пред самом собом да оправда разлог и циљ свог постојања. Дакле, Војислав Коштуница се не пита – да ли Србија или Европска унија, него – зашто Србија, а не Европска унија? У овом сугестивном питању садржан је, у ствари, и одговор: критеријум или мера свих односа које Србија успоставља и на унутрашњем и на спољнополитичком плану требало би да буду њени државни и национални интереси.

Овакав однос према сопственој држави, у свакој озбиљној земљи која држи до свог достојанства и има самопоштовања, већ би се претпостављао и подразумевао сам по себи. Јер, нема ништа природније од тога да једна држава изнад свега држи до свог државног и националног интереса и достојанства. Међутим, овде није тако. И само реафирмисање потребе за државном самосталношћу и одбраном државног суверенитета и интегритета, као што то ради Коштуница, проглашава се за политички радикализам, чак екстремизам. Зашто?

ПОСТМОДЕРНИ СИСТЕМ ДРЖАВА

Да бисмо нашли одговор на то питање, потребно је сагледати политичку, културну и историјску ситуацију у којој се јавља ова књига, јер је управо настала као одговор на тај замршени и често намерно замућени контекст. Контекст у којем је књига настала није чак ни на први поглед једнозначан и јасан. Књига се појављује у време када се у Србији спремају избори, када се економска, политичка, државна, друштвена, културна и свака друга криза незадрживо продубљује, када се уместо идеје слободне јавности беспризорно намеће неограничена медијска манипулација јавношћу, када индоктринација тзв. „евроатлантским вредностима“ дозвољава слободу само својим истомишљеницима, када се демократија своди на идеолошко клонирање, а заштита националних и државних интереса проглашава политички и морално неподобним, када се поводом класичне агресије на сопствену земљу, противно свим нормама међународног права, налази оправдање за агресора, а само име агресије забрањује у јавном говору, када омаловажавање уставног поретка сопствене земље постаје политичка мода и скоро императив политичког деловања чак и саме власти – а патриотизам политичка погрда, када се одрицање од државног суверенитета и територијалног интегритета, прихватање даљег растакања земље и пристајање на њен колонијални статус промовишу као спасилачки пројект без алтернативе, када се без имало задршке и зрна сумње хрли у заједницу земаља која ни сама са собом не зна шта ће, и то заједницу која не само да недвосмислено показује да Србију не сматра достојним саговорником, него и практично учествује у њеном територијалном растакању. Због свега тога и само настојање да се држава сачува и одбрани, макар и оправданим средствима универзалних принципа међународног права, заиста представља отпор политичкој самовољи и ароганцији. Најбољи начин да се енергија отпора угаси јесте његова сатанизација.

Са потпуном свешћу о сложености овог контекста, али и са непоколебљивим уверењем да принципијелна борба за заштиту и остварење државних и националних интереса представља суштинску политичку дужност, Коштуница трага за заједничким имениоцем који повезује овај контекст, али и за одговором на питање која је то политичка идеја што у таквој констелацији унутрашњих и спољнополитичких односа највише одговара Србији. Глобални контекст, у којем би Србија требало да нађе своје место у складу са својим интересима, Коштуница одређује као „постмодерни систем држава“, а основна политичка идеја која омогућава остварење националног интереса у том контексту представља идеја политичке (подразумева се и војне) неутралности. Будући да овом проблему приступа не само као политички теоретичар, него и као један од кључних учесника и креатора политичких процеса у новијој историји Србије, одговори које нуди у књизи имају не само теоријску уверљивост него и посебну политичку тежину.

Савремени „постмодерни систем држава“, каже Коштуница, настаје са падом комунизма и успостављањем једнополарног света са доминацијом САД-а, не само као водеће светске силе, него као једине надсиле. Стварањем парадржавних тела у другим земљама и контролом међународних организација, посредством неформалних центара моћи и одлучивања, политичком корупцијом, медијском манипулацијом, политичким, економским и безбедносним дестабилизовањем држава, мешањем моћних земаља у унутрашње послове слабијих преко злоупотребе идеологије људских права и квазиморалним оправдавањем агресивних војних интервенција, спроводи се „постмодерна“ политичка идеологија која има за циљ успостављање евроатлантске глобалне моћи под контролом САД-а. Све смо то искусили на сопственој кожи.

Кључна последица примене те идеологије састоји се у томе што се умањује важност државног суверенитета и облика демократије који су у њој настали. Коштуница указује да изразит пример постмодерне политичке творевине представља Европска унија. Полазећи од тога, како каже он, „да је модерна демократија утемељена и везана за појам националне државе, њен суверенитет, за њене грађане“, одбацивањем појма модерне државе, на којем још увек почива и важеће међународно право, неминовно се руше важећи међународноправни поредак суверених држава и темељи истинске демократије и њених институција у тим државама. Уместо суверених држава и суштинске демократије пропагира се успостављање колаборационистичких квазиелита на челу несуверених земаља, а демократија замењује симулацијом политичке коректности, тј. подобности.

Са становишта класичне модерне националне државе и појма демократије који је рођен у њеном окриљу, не постоји суштинска разлика између некадашње идеолошке матрице „комунистичког интернационализма“ и матрице такозваног „либералног космополитизма“ – у оба случаја угрожени су демократија и слобода појединца, као и самосталност међународно признатих држава. Због тога и не чуди блискост и заједничка револуционарна склоност бивших комуниста и садашњих евроатлантиста – тачка око које се слажу јесте супротстављање појму националне државе и истинске демократије.

ЗАШТО ПОЛИТИЧКА НЕУТРАЛНОСТ

Стога је логично питање – какве би последице имало по Србију прихватање „постмодерног система држава“? Другим речима – шта би за Србију значило приступање тзв. „евроатлантској заједници“ – НАТО-у и ЕУ? Овде не би требало превише трошити речи на опис онога што је очигледно: Србији се засад обећава крајње неизвестан и дуг пут тзв. „евроатлантских интеграција“ и то уз посебну цену којом није била уцењена ниједна друга држава. Та цена је да се добровољно одрекне Косова, да се изнутра политички и територијално фрагментизује, да сама над собом спроведе наметнути експеримент културног  и духовног  преваспитања, да прихвати колонијални економски статус, речју – да се свесно одрекне свог политичког субјективитета и пристане на то да буде објект задовољавања интереса управо земаља у чије друштво би требало да ступи. Позивајући се на речи водећег савременог српског историчара Милорада Екмечића, Коштуница такав однос Србије према евроатлантским интеграцијама описује следећим речима: „Наш улазак у ЕУ изгледа да је казна, а не остварење права на поштене договоре“. То је ситуација, како он каже, у којој велике силе од Србије траже да се одрекне својих државних интереса зарад наводно виших вредности, без обзира на то што би то било на несумњиву штету Србије.

Шта је алтернатива тако јадном положају Србије? Одговор Војислава Коштунице је – идеја политичке неутралности. Преко идеје политичке неутралности Војислав Коштуница реафирмише класичну модерну европску идеју суверене националне државе, суштинске демократије, истинске унутрашње и спољне слободе, као и идеју међународног поретка у којем је слобода држава и народа загарантована на основу тога што принцип поштовања суверенитета и територијалног интегритета има универзално важење, што је за Србију од неизмерног значаја када се има у виду њена одбрана од безобзирног насртаја на њен суверенитет и територијалну целовитост. Другим речима, Коштуница се путем ове идеје залаже за реафирмацију политичке самосталности, како државе, тако и појединца. У вези са тим, он јасно разликује нормативни и модерни смисао европских вредности од фактичке евроатлантске бирократије која ни сама не одлучује у складу са демократским процедурама на које се позива, него по диктату парадржавних центара чије конце држе у рукама САД. Но, када је реч и о самим САД, Коштуница такође истиче јасну разлику између садашње америчке политике и класичних модерних идеала, пре свега слободе које су утемељили оснивачи америчке државе и нације. Оваква разликовања јасно показују сву несувислост Коштуничиних острашћених и диригованих критичара, од којих су се многи вежбали и утркивали у показивању лојалности титоистичком режиму док се он бавио класицима модерне демократије. За његове критичаре трајно је остала непојмљива веза између државе и демократије, док је за Коштуницу та веза претпоставка политичког живота без које би били угрожени самосталност државе и аутономија појединца.

Суштинска веза између суверенитета и самосталности националне државе и аутономије појединца представља темељ и идеје о политичкој неутралности. Шта та идеја конкретно значи? Идеја политичке неутралности заснива се на дубоком уверењу да би Србија требало да буде суверен политички субјект који слободно и самостално одлучује о самој себи на темељу слободне, а не изманипулисане воље њених грађана. Када бисмо хтели укратко да сажмемо Коштуничину поруку, она би могла да гласи: опстанак самосталне и слободне Србије је циљ, демократија је начин да се тај циљ оствари. Или како то сам аутор каже: „Достојанство и слобода Србије су вредности које надилазе већ општеприхваћене норме да будемо демократска и добро уређена земља, пред нама стоји још један виши циљ, а то је да будемо своји, да развијамо свој идентитет, своју националну културу, своју традицију (…) Заправо за нас је најважније питање да ли ћемо се као народ и држава изборити да сами одлучујемо о својој судбини или ће о нама и нашој будућности одлучивати други…“

Могућност слободног и самосталног одлучивања и приврженост државном и националном суверенитету представљају основне политичке врлине за које се Коштуница залаже. Стога је разумљиво да код својих политичких истомишљеника и неистомишљеника цени управо то. „За једну релативно малу земљу важна је ствар – каже Коштуница – да онај ко је води самостално доноси одлуке.“ Тако, на пример, за Зорана Ђинђића, са којим се политички није увек слагао, каже да је код њега ценио управо то што је чврсто држао до својих политичких уверења и настојао да самостално доноси одлуке, као што и за себе наглашава да је сваку одлуку, била она добра или погрешна, доносио самостално. Јер и „грешке које произлазе из погрешних процена могу бити исправљиве ако је сачувана самосталност државне политике и морални интегритет државника“, каже Коштуница.

Самосталност у одлучивању јесте друго име политичке неутралности. Судбина српске државе требало би да буде у рукама њеног народа, јер српску државу нико неће одбранити ако народ сам није вољан и способан да је одбрани, каже Коштуница. Полазећи од тога да су интереси Србије, на једној страни, и Европске уније, НАТО-а и САД-а, на другој страни, око многих важних питања суштински супротстављени, као што је случај са Косовом, или од тога да сиромашна Србија уласком у Европску унију ризикује да постане још сиромашнија, Коштуница истиче да би Србија само као политички и војно неутрална држава требало сама да одлучује и брине о свом достојанству и националним интересима.

Јасно је да ће недобронамерни критичари идеје политичке неутралности и захтева да Србија слободно и самостално брине и одлучује о себи и својим интересима покушати да ову идеју кривотворе и прикажу је као вид политичке и сваке друге изолације. Међутим, у кривотворењу види се управо сва промашеност такве критике. Идеја активне политичке неутралности је по свему супротна од изолације. Пре ће бити да потчињавање Србије идеологији тзв. „евроатлантских интеграција“ изолује Србију од заштите сопствених интереса.

ОСВЕШЋИВАЊЕ ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА

Самостално одлучивање о сопственој судбини управо захтева сваку могућу отвореност Србије према другим државама и разбориту сарадњу са њима. У складу са тиме,

Коштуница истиче да „неутралност није конфронтација са било киме, већ напротив представља сарадњу са свима и да при том Србија у тој сарадњи остане слободна и своја. Активна политичка неутралност омогућава Србији да има развијену економску сарадњу са Европском унијом и САД-ом, а да истовремено не потпадне под њихово старатељство“. У ствари, тек као стваран политички субјект Србија може пред собом да развија различите алтернативе и да сарађује плодотворније са државама са којима се њени интереси не сукобљавају, као што је на пример сарадња са Русијом. Сходно томе, у основи идеје активне политичке неутралности стоји дубоко уверење да она омогућава јачи и рационалнији привредни развој заснован на покретању свих сопствених снага и ресурса, од пољопривреде до високих технологија и културе. Препород националне привреде, међутим, зависи од нас и не може нам га донети нико споља, истиче Коштуница.

Да би се Србија изградила као зрео и самосталан политички субјект, потребно је успоставити државни, национални, културни, духовни и историјски континуитет, јер је он претпоставка идентитета Србије и српског народа. Без критичког освешћења тог идентитета, ни Србија, ни српски народ не могу стасати у самосталан политички субјект и ослободити се комплекса инфериорности и наметнуте кривице. Стога је разумљива Коштуничина брига за обнављањем и освешћењем континуитета и идентитета српске државе и народа. Та брига је тим већа што су процеси њиховог слабљења и замагљивања дугорочни и често врло агресивни. С обзиром на то, Коштуница је свестан да идеја политичке неутралности није ствар само једних избора, него питање дугорочне измене државне политике и начина њеног вођења, што ће наилазити на жилав и жесток отпор и у земљи и на међународном плану.

Полазећи од уверења да Србија мора бити изнад свих политичких подела, он и питање политичке неутралности види као ствар избора и самосталне одлуке народа. „У сваком случају први и најважнији услов је да народ својом вољом на изборима прихвати политику неутралности“, јер у преломним политичким тренуцима, а прихватање идеје политичке неутралности представљало би један такав тренутак, народ би требало да одлучи и да дâ неопходан легитимитет за доношење крупних одлука. У складу са модерном европском традицијом политичке демократије, Коштуница истиче да би политику коју народ изабере на изборима требало да воде они који у ту политику верују и морају да сносе одговорност за резултате и последице тог деловања. „Народ је судија који у политичком животу мора да донесе и последњу одлуку (…) Писци интелектуалци, духовни поглавари имају право да јавно оспоравају и полемишу са сопственим народом, али политичари морају поштовати право народа да само он одлучује и морају поштовати његову вољу“, истиче Коштуница.

Тако је и судбина идеје о политичкој неутралности у рукама народа. То дубоко уверење у право народа на коначну политичку одлуку, заснива се на поверењу на здрав разум и зрелост народа да самостално одлучује. С друге стране, то поверење претпоставља и одговорност народа наспрам сопствених одлука. У ствари, у његовим је рукама сопствена судбина и судбина сопствене државе као претпоставке његове слободе и напретка.

Сигурно је да се идеја политичке неутралности неће изгубити иако не победи на предстојећим изборима, јер је, нажалост, сигурно и то да Србија неће брзо и лако изаћи из економске, политичке, државне, националне, културне и моралне кризе. Питање њеног повратка себи, питање сабирања свих њених снага од физичких до интелектуалних и духовних, понављаће се још дуго. Идеја политичке неутралности позива на повратак себи, али не обмањује олаким обећањем лагодног и „бољег живота“ „без алтернативе“. Уместо тзв. „евроатлантских интеграција“, позива на унутрашњу интеграцију Србије и српског народа. Као политика дугог даха, она пре нуди порођајне муке дуготрајног препорода који није лак, али јесте поуздан пут сопственог усправљања.

Немачка је, после покојног Андреаса Цобела, коме је мандат истекао после изјаве да ће се Србији отворити питање Војводине и југа Србије ако брзо не реши проблем Косова, у Србију за свог амбасадора послала Волфрама Маса, коме трећи пут продужавају мандат. Амбасадор Мас данас је најискуснији од свих дипломата које раде у Београду.

Е онда је тај и такав амбасадор оптужио шефа опозиционог ДСС Војислава Коштуницу да је „лажов“ и „незналица“ због тврдње да је Србија изгубила стотине милиона евра једностраном применом ССП. Ћутање надлежних из власти на ово недипломатско понашање искаљено на једном грађанину Србије који је, ето, и бивши премијер посебна је прича и није тема овог текста. Али јесте шта је то Маса натерало на овакав испад.

Постоје две верзије: према првој Мас се препознао у Коштуничиној књизи „Зашто Србија, а не ЕУ“, у којој се открива како је један неименовани страни дипломата једног дана дошао у седиште ДСС и од једног високог функционера странке затражио да одмах смене Коштуницу и да ДСС промени своју политику! Овај политичко-трагикомични догађај завршио се тако што је дипломати уручено саопштење Председништва ДСС у коме га обавештавају да се његов захтев одбија.

Друга верзија каже да Маса нервира Коштуничина политика о ЕУ формулисана у реченици да „од Србије неће остати ништа кад испуни све захтеве Европе“. А уколико оваква Коштуничина политика буде имала већу подршку, то ће бити већи неуспех Масовог спровођења немачке политике у Србији. Ако додамо и недавну изјаву шефа српске дипломатије Вука Јеремића „пристанемо ли на то да нам се Уставом дефинисане границе прекрајају против наше воље, плашим се да то не би завршило са Косовом“, онда је нервоза још већа.

Ма која верзија да је тачна, овај Масов испад поново је покренуо причу о понашању страних дипломата у Србији. Јер кад амбасадори овако разговарају са опозицијом, како ли се опходе према онима на власти који треба да испуне њихове услове. И шта тек ми обични грађани можемо да очекујемо.

Демократска странка Србије се нада да је извештај Државне ревизорске институције само почетак истраживања негативних појава у покрајинским органима и јавним предузећима, саопштио је Покрајински одбор ДСС.

У извештају ДРИ затражена је одговорност председника Владе Војводине Бојана Пајтића, покрајинских секретара Драгослава Петровића и Иштвана Пастора и других покрајинских функционера, као и директора и помоћника директора ЈВП Воде Војводине, за ненаменско трошење новца из буџета, подсећа ДСС.

„Дошло је време да грађани сазнају како се бахато и неодговорно понашају носиоци највиших функција у покрајини и како се недомаћински, неразумно и нерационално троши новац осиромашених грађана, као и да најодговорнији за такво понашање сносе одговорност“, наведено је у саопштењу које је потписао портпарол Покрајинског одбора ДСС Миленко Јованов.

ДСС очекује да ће, осим ДРИ, рад покрајинских органа и јавних предузећа проверити и други државни органи, надлежни за сузбијање корупције и криминалитета и да ће се после тих провера јасно показати како је и зашто Војводина за време власти Бојана Пајтића, Ненада Чанка, Ивице Дачића и Иштвана Пастора, постала неразвијен и сиромашан регион, док су носиоци власти и њима блиски људи истовремено постали неупоредиво богатији него што су били.

“Зашто Србија а не Европска унија“

На представљању ће говорити:

др Александар Илић

др Ненад Поповић

др Мирјана Стефановски

др Војислав Коштуница

Представљање књиге  ће се одржати у позоришту Добрица Милутиновић, у Сремској Митровици, Градски парк 2 у среду 22. фебруара 2012.године  у 17  часова.

У делу седнице предвиђеном за питања присутних, пoсланик ДСС-а Милан Димитријевић изразио је незадовољство извештајем. Посебно је разочаран делом извештаја који се односи на корупцију. Он је истакао да, иако се у електронским медијима писало о високом степену корупције у здравству (нпр. о противзаконитаој листи чекања на Онколошком институту у Каменици, о малверзацијама око реконструкције клиничко-болничких центара и слично) у извештају се о овоме веома мало говори. Димитријевић је такође указао на то  да Закон о здравственој заштити има коруптивне одредбе и  упитао зашто се не укине допунски рад. Он је истакао да Одељења за здравствену инспекцију и надзор лоше функционишу, на шта указује мањи број редовних надзора у државним, него у приватним установама (860 према 906 надзора).

Још један проблем који је „гурнут под тепих“ је нефункционисање Стоматолошке коморе (чији одбор не ради већ две године), као и кршење закона од стране министра који је својом вољом изменио састав органа коморе. На самом крају, Димитријевић је поставио питање да ли Србији прети несташица лекова и упитао зашто се добављачима лекова плаћа цена као у Хрватској или Словенији, када је евидентно да је стандард здравствене заштите различит. На овај начин добављачима лекова се дугују милијарде и уцењује се цео здравствени систем Србије – закључио је Димитријевић.

Александар Поповић, потпредседник ДСС-а, каже да је као човек и политичар за четири године избивања из власти извукао многе поуке, и да би много тога можда и другачије урадио. Тврди да је ипак најважнија поука „да свакако морате да говорите истину, да све што није истина пре или касније пропадне и разоткрије се“.

„У Србији је све неистине предизборних обећања разоткрила стварност“, поручује у интервјуу за „Актер“ доктор хемијских наука Александар Поповић, потпредседник ДСС-а и кандидат те странке за градоначелника Београда.

Шта се с вама догађа? Нестанете на четири године, и ево вас опет као кандидата за градоначелника?

Нисам нигде нестао, живим у граду у коме сам провео највећи део свог живота, бавим се својом струком, доктор сам хемијских наука, имам четрдесет година и осамнаест година стажа. Од тих осамнаест година стажа само четири и по стечене су у политичким институцијама. Нисам, дакле, професионални политичар и не мислим да је врхунац бављења политиком и највеће могуће умеће у политици да се сваки дан човек оглашава преко медија. Ако више волите политичаре од којих не можете да се сакријете када отворите новине, или укључите телевизор, то је ствар укуса, ја нисам такав.

Да ли најавом кандидатуре за градоначелника намеравате да некоме од будућих или бивших коалиционих партнера угрозите избор на ту функцију или је то ипак страначка потреба да се има кандидат и за градоначелника?

Добро је да разјаснимо у старту једну ствар – градоначелник се не бира директно, бира га Скупштина града, дакле пре било каквих кандидатура и било чега другог потребно је да се избори распишу, па да се одрже. Потребно је да прво грађани дају свој глас и кажу шта мисле. Сва лицитирања, која се појављују у јавности око претендената на функције, испољавање жеља самих претендената, чини ми се на неки начин као омаловажавање грађана и њиховог елементарног права да бирају. Што се тиче кампање, и у Београду и у Србији ДСС не угрожава ничије право да буде на некој функцији. То право дају грађани. Не угрожавамо ни било чију кампању, а ако се неко сматра угроженим због постојања ДСС-а то је онда потпуно друга ствар, и то више није питање за мене.

Каква су вам очекивања од те евентуалне кандидатуре за градоначелника?

Никада у политици нисам размишљао као о средству да се дође до неке функције, нити сам изборе на тај начин посматрао, па никада нисам ни имао врсту очекивања о којој говорите. Демократска странка Србије на наредне изборе излази са потпуно јасним идејама, потпуно јасним програмом и чињеницом, а то је највећа снага ДСС-а, да се испоставило истинитим оно што смо говорили у претходној изборној кампањи. Осим тога, ту је и чињеница да се за време Владе у којој су већину министара чинили министри из Демократске странке Србије знатно боље мирније и стабилније живело него данас.

Јесте ли као потпредседник странке, а и сама странка, за ове четири године избивања из власти извукли неке поуке?

Сваким даном живота извлачите поуке и у политици и ван ње, а посебно у политици, без обзира да ли сте на власти или у опозицији. Могу да говорим о себи, немам право да говорим о странци као колективу, али јесам извукао поуке и неке бих ствари другачије урадио са искуством које имам. И у политици и у животу.

Које су то поуке? Можда неомасовљавати странку пошто-пото разним каријеристима и властољупцима, или се држати сопственог политичког курса, па како буде?

Најважнија поука јесте да свакако морате да говорите истину, да све што није истина пре или касније пропадне и разоткрије се. У Србији је све неистине предизборних обећања разоткрила стварност. Нема 200.000 нових радних места, није просечна пензија ни 70 ни 80 процената просечне плате, нема 1.000 евра од акција, нису Косово и приступање ЕУ два одвојена колосека, није коридор завршен. Све истине и неистине открива чак у неком смислу и више и јаче „Викиликс“, односно депеше из америчке амбасаде у Београду. У њима се све види. Види се на кога је америчка администрација и како у утицала Београду, како је и уз чије посредништво формирана ова Влада Србије, види се ко се и како понашао у српској јавности, а како у разговору са америчким дипломатама, види се ко су не само политичари, већ и јавне личности које су добијале одређене задатке. Види се такође и ко је свима онима који су помагали, припремали и признали такозвану независност Косова, кост у грлу и на кога никако нису могли да утичу. То су ДСС и Војислав Коштуница. За мене је феномен, који је чак интересантнији од „Викиликса“, чињеница да је медијска сцена у Србији таква да, уз ретке изузетке, медији готово никакву пажњу нису посветили тим депешама. А њих је само из Београда преко 800. Због чега медији не пишу о томе ко се како понашао и ко је шта америчким званичницима причао и обећавао?

Мислите ли да је ваш политички курс да се још у ранијем периоду дистанцирате од ЕУ сада добио потврду, или су вам једноставно околности у ЕУ наместиле ту потврду?

Свакоме ко је желео да живи у реалности, а не у свету илузија, било је јасно да је политика „и ЕУ и Косово“ немогућа, да Косово и ЕУ нису два колосека. Део српске Владе је 2008. године донео одлуку, упркос нашим упозорењима, да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, чији је већи број држава, тада их је било 17, данас 22, признао Косово. Само неко ко је наиван или јако лоше процењује ствари могао је да мисли да земље које не признају територијални суверенитет Србије у даљем току интеграција неће инсистирати на свом ставу. Јасно је било још 2008. године да ће се на овај или онај начин, пре или касније, поставити крајње директно питање: „Косово или ЕУ?“. И то питање је постављено. Уосталом, о томе колико је политика владајуће већине била погрешна посведочио је својом изјавом и потпредседник Владе Ивица Дачић, да је „доста причања лажи и бајки“. Ми нисмо причали лажи и бајке. Само смо гледали отворених очију свет око себе, гледали шта се у њему збива и водили рачуна о томе шта је интерес Србије.
Зашто вас није било пуне четири године у јавном и политичком животу? Многи су мислили да сте и ви побегли из странке када је она сишла с власти?

Потпредседник сам странке, био сам у политичком и јавном животу онолико колико сам у реалним околностима могао да будем. Што се тиче промена страначких дресова, никада нисам спадао у такве људе, управо због тога што су моје животне амбиције задовољене ван политике, те зато не морам да у њој будем пошто-пото, нити морам да будем на власти. Имам луксуз, као мањи број људи на нашој политичкој сцени, да могу да следим своје принципе и идеологију којој припадам.

Иако је ваша странка док је била на власти учинила много на приближавању ЕУ, ваша најновија залагања за проглашење неутралности у односу на ЕУ иду чини се корак даље. Верујете ли искрено да је то могуће?

Могуће је зато што је реално. Наша политика једноставно описује реалност. Чињеница је да се од Србије траже добросуседски односи са Косовом, а да Косово није наш сусед, већ је део наше земље. Чињеница је да су српске власти начиниле велике уступке у покушајима да добију статус кандидата, да су заправо признајући документа која издају власти у Приштини као основ за идентификацију, наговарајући Србе на Косову и Метохији да прихвате таблице које не издаје МУП Србије, прихватајући другачији визни режим за наше држављане са Косова и Метохије, који, да подсетим, и са српским пасошем не могу да путују у земље ЕУ без виза, давале сигнале да је за њих заправо питање европских интеграција важније од питања територијалног интегритета сопствене земље. Прихватајући унилатерално спровођење ССП-а које смањује приходе буџета Србије, а отвара наше тржиште и угрожава домаћу привреду, и мењајући резолуцију поднесену Генералној скупштини Уједињених нација, Србија је угрожавала и подоста угрозила борбу за свој интегритет. Време је да констатујемо да је Европска унија у кризи, да је уморна од проширења и да то многи политичари у Европи констатују. С друге стране од Србије се тражи да се зарад кандидатуре, о чланству да и не говоримо, практично лиши дела сопствене територије. Дакле, у таквим околностима Србија треба да каже да ће бити неутрална, да ће сарађивати са свима, јер је то просто реално. Самим тим је и не само могуће, већ једино реално могуће. И да буде потпуно јасно, ту реалност је описала ЕУ својим понашањем од 2008. до данас, а не Србија.

Али како је могуће сада бити неутралан ако је наше законодавство прилагођено ЕУ, ако смо читаву земљу такооријентисали да се везује за ЕУ, ако смо коначно и у неким финансијским аранжманима са Унијом?

Неутралност значи да треба да наставимо са реформама нашег друштва, усвајањем и ЕУ стандарда, али не због тога што су то стандарди Европске уније, већ зато што су добри за нас, значи и да треба да наставимо и са сваком, па и економском и финансијском сарадњом са ЕУ, али и са другим земљама, као што су земље БРИКС-а, са Украјином, Белорусијом, Казахстаном. Ништа се у нашим животима неће променити проглашењем неутралности, само ћемо се концентрисати на изградњу сопствене земље и услова у сопственом друштву, уместо што пошто-пото испуњавамо услове од којих многи за нас нису добри. Уосталом, да парафразирам једну изјаву из претходне изборне кампање, „кандидатура се не сипа у трактор“. Још бих додао да се поготово не сипа кандидатура које нема.

Људи су у Србији навикнути на причу о евроинтеграцијама, иако до њих никако да дође, али како ви мислите да преокренете њихове мисли и ставове у супротном смеру?

Дубоко верујем да је већини грађана Србије, без обзира на кампању и пропагирање различитих вредности које се представљају као европске, од геј параде па надаље, сасвим јасно у каквој је позицији Србија, шта се од ње тражи, али и у каквом је стању Европска унија. Верујем и да је већини грађана јасно да је време да као држава и народ формулишемо нову политику, политику националног самопоуздања, вере у сопствено знање, рад и таленат, политику пријатељства са свима онима који са нама желе да буду пријатељи. Дакле, хајде да следимо своје интересе, не угрожавајући никога, хајде да бринемо о себи, а не о великим светским проблемима, хајде да водимо своју, српску политику, а не политику Европске уније.

Хоће ли се ваша предизборна, односно изборна кампања базирати на тој новој тези – политичкој неутралности према ЕУ, или ће Косово и даље бити доминантна тема?

Ми ћемо у кампањи говорити о Србији, о животу у њој, наравно да ћемо говорити о политичкој неутралности и о Косову и Метохији. Све је то спектар тема које кампања намеће.

Како ће изгледати ваша кампања, од врата до врата или ћете ићи међу народ да му објасните своје ставове?

Пошто су електронски централни медији добрим делом за ДСС затворени, једино што нам је преостало јесте да у директном контакту са грађанима кажемо оно што мислимо, али да и од њих чујемо шта мисле о раду такозване проевропске и социјално одговорне Владе. Пре свега да ли данас више него пре четири године у правосуђу, слободи медија, стандарду личимо на Европу, и да ли је мање сиромашних и незапослених него што их је било пре четири године.

Бојите ли се негативних реакција, јер народу је изгледа доста свега и обећања о ЕУ и очувања Косова и радних места? Ничега од тога нема, а много се прича?

О реакцији требало би да пре свега, по дефиницији, брине власт. Ми са своје стране можемо да сносимо одговорност за оно што смо чинили док смо били на власти. Могли бисмо и да сносимо одговорност да нисмо упозоравали на оно што ће се десити, али јесмо. И били смо у праву.

Познато је да не желите да говорите о предизборним, а посебно не о постизборним коалицијама, али чини се да се не можете баш похвалити неким коалиционим потенцијалом?

Ако је коалициони потенцијал способност да без обзира на политичке разлике, без обзира на обећања дата грађанима, без обзира на елементарну логику, правите коалицију са било ким, Демократска странка Србије онда таквим потенцијалом не може да се похвали, и ту сте у праву. Са нама је барем све јасно, грађани који гласају за нас гласају за јасну политику, и могу да буду сигурни да ћемо ми ту политику и заступати након избора.

Да ли осим наговештене сарадње са СНС-ом, која још има проблематичних момената, има партија са сличним политичким ставовима, а да можете са њима у неку врсту коалиције?

Као што је рано сада пре избора спекулисати о најављеним кандидатурама за функције после избора, мислим да није пристојно коментарисати ни могуће коалиције после избора. Избори ваљда постоје да би се пре свега на њима грађани изјаснили шта мисле о политичким програмима странака. То је оно што је кључно, да партије изађу са јасним програмима, да се изјасне за шта се залажу, да дају неупитне одговоре на најважнија питања. Дакле, да се грађанима без бацања прашине у очи понуде различите, јасно дефинисане опције. Грађани ће рећи шта о њима мисле и шта желе.

Да ли су различити ставови између СНС-а и ДСС-а по питању Косова, односно референдума, ЕУ и Устава, превазиђени или то тек чека неко боље време?

Мислим да су тренутно све странке окренуте себи и представљању свог програма грађанима. Свакако ће након избора доћи до озбиљног разговора између ДСС-а и СНС-а о свим тачкама око којих се слажемо и свих тачака око којих се разликујемо, а постоје и једне и друге, и јавности је у Србији то јасно.

Када би се којим случајем изборни резултати тако наместили да ли бисте ушли поново у неку врсту коалиције или кохабитације са ДС-ом?

Свака коалиција подразумева неки компромис, смислени компромис између политичких ставова. Наши политички ставови толико су удаљени да не видим могућност за такав компромис.

Чини се да ће сада све политичке партије говорити о отварању нових радних места и економији. Је ли то и ваш предизборни адут?

Адут је, колико знам, израз који је коцкарски, а из коцкарског речника је дошао у политику, спорт и друге области. Ми немамо потребу да учествујемо у било којој игри на срећу. Имамо најјачи, најјаснији и најреалнији економски програм, али имамо и нешто више – не обећања, већ чињеницу да је у време када је Демократска странка Србије имала већину министара у српској Влади просечна плата била већа него данас, државни дуг био знатно мањи, инвестиције биле веће, било је мање незапослених, буџет је био избалансиран. Ми немамо разлога било шта да обећавамо и тражимо да нам се верује на реч. И свако би на дан гласања сам себи пре него што гласа требало да одговори на једно просто питање: када је у задњих 10-15 година најбоље живео? И, наравно, да гласа у складу са тим.

Зашто су тако тврди, готово непријатељски, ставови између ДС-а и ДСС-а, иако сте некада били једна партија?

Између ДСС-а и ДС-а постоје разлике у процени готово свих најбитнијих питања. Не бих говорио о непријатељству, мислим да је то прејака реч, али о озбиљним и суштинским разликама да. Свет се мења, мењају се људи, мењају околности, нормално је и да се погледи на политичка збивања могу разликовати, чак и веома. И о разликама између ДСС-а и ДС-а јасно говори „Викиликс“. Заиста је чудно колико је мало тим депешама простора посвећено у већини српских медија.

Према неким истраживањима ваш рејтинг ни данас није велики, чак та истраживања кажу да се крећете око 6-7 посто. Хоћете ли изненадити неким бољим резултатом?

О странкама и политичким програмима суд ће давати грађани на изборима, неће га давати истраживачи јавног мњења. Многи од њих су превише често и превише много у прошлости грешили да би то било случајно. Уверен сам у снагу аргумената ДСС-а, уверен сам и у то да су се магле које су некада можда и прекривале политички сцену у Србији разишле. Све је јасно и све се зна.

Избори још нису расписани, али је почело са изношењем прљавог веша. Очекујете ли да ова кампања буде прљавија од досадашњих?

Не знам, могу да судим само о странци којој припадам и да кажем да ДСС неће водити прљаву кампању. Немамо за то разлога. Време је показало да су наши ставови били одважни и истинити, наш циљ је да се то јасно сагледа, а то је у прљавој кампањи немогуће.

Може ли се та прљава вода обрушити и на вашу странку, или ће битку водити главни претенденти на власт?

Уопште не размишљам о томе. Нити ћемо воду мутити, нити ћемо је прљати, нити ћемо такву воду изливати на било кога. И тиме ћемо најбоље сведочити о себи. Да ли ће се и ко таквом водом бацати на ДСС није ни важно, неће моћи, ако до тога и дође, да испрља или компромитује наше ставове.

“Зашто Србија а не Европска унија“

На представљању ће говорити:

др Александар Илић

др Ненад Поповић

др Мирјана Стефановски

др Војислав Коштуница

Представљање књиге  ће се одржати у позоришту Добрица Милутиновић, у Сремској Митровици, Градски парк 2 у среду 22. фебруара 2012.године  у 17  часова.

]]> http://dss.rs/predstavljanje-knjige-zasto-srbija-a-ne-evropska-unija-u-sremskoj-mitrovici-2/feed/ 0 http://dss.rs/predstavljanje-knjige-zasto-srbija-a-ne-evropska-unija-u-sremskoj-mitrovici/ http://dss.rs/predstavljanje-knjige-zasto-srbija-a-ne-evropska-unija-u-sremskoj-mitrovici/#comments Tue, 21 Feb 2012 08:54:28 +0000 dsspresseditor-nebojsa http://dss.rs/?p=10838 Наставите са читањем →]]> Фонд Слободан Јовановић организује представљање књиге Војислава Коштунице :

“Зашто Србија а не Европска унија“

На представљању ће говорити:

др Александар Илић

др Ненад Поповић

др Мирјана Стефановски

др Војислав Коштуница

Промоција ће се одржати у позоришту Добрица Милутиновић,

у Сремској Митровици, Градски парк 2 у среду 22. фебруара 2012. у 17 часова

]]> http://dss.rs/predstavljanje-knjige-zasto-srbija-a-ne-evropska-unija-u-sremskoj-mitrovici/feed/ 0