Дневни лист „Политика“ објављује одломке из књиге „Зашто Србија а не Европска унија“ у којој Војислав Коштуница одговара на питања чланова Фонда Слободан Јовановић: Милета Савића, Слободана Самарџића и Александра Никитовића
ДЕМОКРАТИЈА И ГЛОБАЛИЗАМ
Управо је изашло треће издање књиге Страначки плурализам или монизам, коју сте заједно са Костом Чавошким написали 1983. године. У предговору за то издање говорите о искушењима са којима се суочава демократија у глобалном поретку.
Свет се данас изузетно брзо и драматично мења. После пада комунизма и потпуног тријумфа либералне демократије настала је нова историјска ситуација која доноси нове проблеме и нове дилеме. Нестанком комунизма демократија више нема спољњег непријатеља, али се зато отварају унутрашњи проблеми. Ти унутрашњи проблеми су нама данас добро познати. То су прекомерно ширење државне организације стварањем нових парадржавних тела, бројни примери политичке корупције, револуција коју доносе нови медији и неслућене могућности манипулације јавним мњењем.
И само помињање ових главних унутрашњих проблема садашње либералне демократије уводи нас у највећи и суштински проблем. Наиме, са распадом комунизма и нестајањем биполарне структуре света, настаје нови постмодерни систем држава. А тај постмодерни систем држава није више заснован на равнотежи и он релативизује и умањује важност државног суверенитета. Такав систем заснован је на отворености и могућности мешања једних држава у унутрашње послове других и, најзад, на отвореној могућности злоупотребе заштите људских права преко постојећих државних граница. Постмодерни систем чини и низ међународних организација, а у њему посебну улогу, далеко од очију јавности, имају неформални центри моћи и одлучивања.
Теоретичари и поборници постмодерне државе истичу апсолутну супериорност постмодерне државе и структура у односу на тобоже превазиђену модерну државу и самим тим у њој настале облике демократије. Они инсистирају на тези да не може свака држава бити за себе, већ да свака држава мора бити део шире целине којој је подређена. Све оно што је чинило класичан појам државе – власт, територија и народ – сада се релативизује и добија сасвим ново значење.
Где ту видите улогу Европске уније?
Европска унија је заправо најбољи и конкретан пример постмодерне политичке творевине. У постмодерном систему држава, ЕУ је најближа уобичајеној представи о држави, односно сложеној држави. Досадашња искуства само потврђују да различити облици транснационалног или наднационалног управљања, у какве спада и Европска унија, воде слабљењу традиционалног темеља демократије коју чини национална држава. Знамо да је модерна демократија утемељена и везана за појам националне државе, њен суверенитет, за њене грађане. Сви други облици наднационалног управљања и утицаја, каква је и ЕУ, долазе неминовно у сукоб са демократским процедурама и институцијама. Европска унија се тако у наше време од заједнице држава које међусобно сарађују, мења у унију несуверених ентитета, што води стварању наднационалних бирократских структура и гушењу демократије у европским оквирима, као и слабљењу демократије унутар њених држава чланица.
Нова догма гласи да модерна демократска држава треба да уступи место новим наднационалним творевинама, новом облику државности, постмодерној држави. Тиме се подразумева и постепено стварање у постмодерној држави новог облика демократије – постмодерне демократије. Како оваква демократија није ограничена оквирима националне државе, она је у функцији ширег простора постмодерне државе и глобалних облика управљања. Пошто су у постмодерној демократији основни постулати постмодерне државе неупитни, реч је о демократији без праве алтернативе. Рецимо, када је о политичким странкама реч, оне једне другима конкуришу, такмиче се у успешности спровођења владајућих вредности, које се своде у основи на један евроатлански систем вредности. Све преко тога није политички подобно, односно није политички коректно, како се данас говори.
Ширење институција и инструмената постмодерне државе подразумева да је потпуно политички исправно користити се средствима за која се некада сматрало да су с оне стране политички и морално оправданог. А пошто је идеал, заправо догма постмодерне државе нешто неупитно, онда су и сва средства дозвољена. Тако један од значајнијих теоретичара постмодерне државе, а сада посредник у најновијем дијалогу Београда и Приштине, отворено говори да постмодерне државе у својим односима према старомодним националним државама морају да користе грубље методе, а то су „сила, превентивни напади, превара и све оно што је примерено за оне који и даље живе у свету 19. века у којем је свака држава за себе.“
