Фонд Слободан Јовановић објављује нову књигу Војислава Коштунице Зашто Србија, а не Европска унија. Коштуница у књизи излаже сажети приказ своје целокупне политичке идеје, али и својеврсну идеолошку платформу за будућност. Књига је написана у форми дијалога који са Коштуницом воде чланови Фонда: Миле Савић, Слободан Самарџић и Александар Никитовић. У књизи су размотрене многе важне теме са којима се Србија суочава. Реч је Косову, Европској унији, привредном развоју, Републици Српској, великим силама, затим о националној култури и значајним личностима као што су патријарх Павле, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Емир Кустурица. Оно што повезује и чини суштинску нит у целом разговору јесте питање будућности Србије, односно став да политичка и војна неутралност представљају најбољи и најсигурнији пут којим Србија треба да иде.
Распадом комунизма и нестајањем биполарне структуре света, настаје нови постмодерни систем држава. А тај постмодерни систем држава није више заснован на равнотежи и он релативизује и умањује важност државног суверенитета. Такав систем заснован је на отворености и могућности мешања једних држава у унутрашње послове других и, најзад, на отвореној могућности злоупотребе заштите људских права преко постојећих државних граница. Постмодерни систем чини и низ међународних организација, а у њему посебну улогу, далеко од очију јавности, имају неформални центри моћи и одлучивања. Насловна страна књиге Војислава Коштунице: "Зашто Србија а не Европска унија".
Фонд Слободан Јовановић објављује завршно поглавље књиге које носи наслов Демократија и глобализам, Србија и ЕУ.
Управо је изашло треће издање књиге Страначки плурализам или монизам, коју сте заједно са Костом Чавошким написали 1983. године. У предговору за то издање говорите о искушењима са којима се суочава демократија у глобалном поретку.
Свет се данас изузетно брзо и драматично мења. После пада комунизма и потпуног тријумфа либералне демократије, настала је нова историјска ситуација која доноси нове проблеме и нове дилеме. Нестанком комунизма демократија више нема спољног непријатеља, али се зато отварају унутрашњи проблеми. Ти унутрашњи проблеми су нама данас добро познати. То су прекомерно ширење државне организације стварањем нових парадржавних тела, бројни примери политичке корупције, револуција коју доносе нови медији и неслућене могућности манипулације јавним мњењем.
И само помињање ових главних унутрашњих проблема садашње либералне демократије уводи нас у највећи и суштински проблем. Наиме, са распадом комунизма и нестајањем биполарне структуре света, настаје нови постмодерни систем држава. А тај постмодерни систем држава није више заснован на равнотежи и он релативизује и умањује важност државног суверенитета. Такав систем заснован је на отворености и могућности мешања једних држава у унутрашње послове других и, најзад, на отвореној могућности злоупотребе заштите људских права преко постојећих државних граница. Постмодерни систем чини и низ међународних организација, а у њему посебну улогу, далеко од очију јавности, имају неформални центри моћи и одлучивања.
Теоретичари и поборници постмодерне државе истичу апсолутну супериорност постмодерне државе и структура у односу на тобоже превазиђену модерну државу и самим тим у њој настале облике демократије. Они инсистирају на тези да не може свака држава бити за себе, већ да свака држава мора бити део шире целине којој је подређена. Све оно што је чинило класичан појам државе – власт, територија и народ – сада се релативизује и добија сасвим ново значење.
Где ту видите улогу Европске уније?
Европска унија је заправо најбољи и конкретан пример постмодерне политичке творевине. У постмодерном систему држава, ЕУ је најближа уобичајеној представи о држави, односно сложеној држави. Досадашња искуства само потврђују да различити облици транснационалног или наднационалног управљања, у какве спада и Европска унија, воде слабљењу традиционалног темеља демократије коју чини национална држава. Знамо да је модерна демократија утемељена и везана за појам националне државе, њен суверенитет, за њене грађане. Сви други облици наднационалног управљања и утицаја, каква је и ЕУ, долазе неминовно у сукоб са демократским процедурама и институцијама. Европска унија се тако у наше време од заједнице држава које међусобно сарађују, мења у унију несуверених ентитета, што води стварању наднационалних бирократских структура и гушењу демократије у европским оквирима, као и слабљењу демократије унутар њених држава чланица.
Нова догма гласи да модерна демократска држава треба да уступи место новим наднационалним творевинама, новом облику државности, постмодерној држави. Тиме се подразумева и постепено стварање у постмодерној држави новог облика демократије – постмодерне демократије. Како оваква демократија није ограничена оквирима националне државе, она је у функцији ширег простора постмодерне државе и глобалних облика управљања. Пошто су у постмодерној демократији основни постулати постмодерне државе неупитни, реч је о демократији без праве алтернативе. Рецимо, када је о политичким странкама реч, оне једне другима конкуришу, такмиче се у успешности спровођења владајућих вредности, које се своде у основи на један евроатлански систем вредности. Све преко тога није политички подобно, односно није политички коректно, како се данас говори.
Ширење институција и инструмената посмодерне државе подразумева да је потпуно политички исправно користити се средствима за која се некада сматрало да су с оне стране политички и морално оправданог. А пошто је идеал, заправо догма, постмодерне државе нешто неупитно, онда су и сва средства дозвољена. Тако један од значајнијих теоретичара постмодерне државе, а сада посредник у најновијем дијалогу Београда и Приштине, отворено говори да постмодерне државе у својим односима према старомодним националним државама морају да користе грубље методе, а то су „сила, превентивни напади, превара и све оно што је примерено за оне који и даље живе у свету 19. века у којем је свака држава за себе.“
Стиче се утисак да је и данашњим постмодернистима, као и комунистима некада, циљ нестајање саме државе.
Да, данас се намеће питање: не залажу ли се и постмодернисти као и некада комунисти за својеврсно одумирање или нестајање државе, тако да њихов поход на државу као државу, без обзира на природу политичког поретка, постаје удар на саму демократију и слободу појединца? Зато с разлогом морамо да се запитамо: шта ће остати од демократије у савременим постдемократским друштвима? Поставља се питање: шта је смисао и права мера људских слобода? Тешко је не сетити се поруке и опомене Едмунда Берка да тај смисао слободе лежи у повезивању склоности да се сачува и способности да се унапреди, док је све остало једноставно у замисли, а опасно у остварењу.
Војислав Коштуница: „Пошто је идеал, заправо догма, постмодерне државе нешто неупитно, онда су и сва средства дозвољена. Тако један од значајнијих теоретичара постмодерне државе, а сада посредник у најновијем дијалогу Београда и Приштине, отворено говори да постмодерне државе у својим односима према старомодним националним државама морају да користе грубље методе, а то су „сила, превентивни напади, превара и све оно што је примерено за оне који и даље живе у свету 19. века у којем је свака држава за себе.“
Видели смо како постмодерни систем међународних организација и држава, када је то целисходно, релативизује или игнорише не само суверенитет и правни поредак појединих држава, које нису ушле у нову постмодерну фазу, већ игнорише и важећи међународноправни поредак у његовим темељним начелима. Ми смо то најбоље осетили на сопственој кожи: агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН као опште међународне организације. На озбиљне приговоре који су изнети у демократској јавности земаља које су учествовале у бомбардовању Србије да се парламенти тих земаља нису изјаснили о употреби војне силе, одговорено је постмодерним аргументом да те државе нису у рату. Јер, рат је водио НАТО као наднационални војни савез, а не његове државе чланице.
Ми смо то најбоље осетили на сопственој кожи: агресија НАТО-а на Србију 1999. године извршена је заобилажењем темељних начела међународног права и УН…
Можда је то и прави тренутак да приведемо крају наш разговор, који је несумњиво имао једну нит, водећу тему на коју смо се стално враћали. Главни циљ овог разговора који смо водили био је да одговоримо на питања: Зашто Србија а не Европска унија, и зашто Србија а не НАТО? Мислим да све што је речено и посебно наше искуство више него јасно говори зашто наш избор и наш пут треба да буде политичка и војна неутралност Србије.
